Seobe, analiza - Milos Crnjanski

SEOBE

PEJZAŽ – Na pocetku I na kraju romana se nalazi isti opis, ali je redosled obrnut. Samim tim se može reći da Vuk Isakovič izlazi iz pejzaža kad i iz sna, a vraća se u pejzaž kad i u san.
U ovom romanu se može uočiti i simbolika četiri elementa : zemlja, vatra, vazduh, voda.
Zemlja nije plodna već je močvara.
Vatra ne unosi toplinu i svetlost u roman. Ona predstavlja stihiju koja razara sve oko sebe. Vatra nije svetla, sjajna, prometejska, i ne unosi toplotu i prosvetljenje u život ljudi, već predstavlja stihiju koja za sobom ostavlja smrt i zgarišta; u figurativnom značenju ona nije plamen ljubavi već nekontrolisana strast koja pustoši dušu.
Vazduh nije čist već je pun isparenja i magle. Vazduh nije beskrajni svetli prostor koji nadahnjuje i otvara vidike, već je ispunjen isparenjima i maglom kroz koju se tumara u potrazi za izgubljenim pribežištem.
Voda nije bistri izvor života, simbol čistote, kretanja i promena, već mutna stihija nepovratne prolaznosti.
Jedino svetlo u romanu je eterična predstava zvezde u nedostupnom prostoru neba!

Reka (voda) --- Sve radnje se desavaju oko vode. Ta mutna reka, Dunav, nalazi se u svim poglavljima romana I podseca na Dafininu sudbinu. Ona je mutna reka, jer ljudi cesto nisu sigurni da li je to sto rade prave izbor I ceste su nedoumice I zabune, kao I stalno izloženje riziku – to je mutna reka zivota.
Pominje se jos u prvom poglavlju kao: duboka, mutna I neprohodna; kakva zaista I jeste. Onda reka se u tom poglavlju jos pominje u snu Vuka Isakovica: reka pod bregom šumi, razlivanje vode u rupama, kao i po mesecini. Sve je zamuceno, nista se ne zna, ni u sta se nije sigurno, a opet sve neprestano tece, voda stalno kruzi. Reka tj. voda nosi sve pred sobom. Nepovratno.
U reci se sve i izgubilo. Ona sa sobom kako protice sve odnosi.
Kao reka, voda i njihovi zivoti stalno (neprestano) teku, vracajuci se na pocetak koji vise nije isti. Vuk Isakovic kada je kretao u rat ispratila ga je zena i kada se vraca iz rata, isto ga docekuje zena, ali neka druga.
Kuca Arandjela Isakovica je bila kraj Dunava. I kolika god bila buka okoline, zivotinja koje je imao, onih koji su plovili Dunavom, ipak je bila ta tisina, koju nijedna buka nije mogla nadglasati. Sa jedne strane je bila voda I ostrva, u daljini su se videla zdanja Beograda, a sa druge strane blato (tako I covek ima jednu cistu I jednu prljavu stranu). U III glavi se zapaža da je Dafina odmah po ulasku u Arandjelovu kuću, gde će i izdahnuti, izabrala mesto pored prozora.Sa pogledom na reku  gde  je posmatrala kako se lomi njena senka u reci.
Arandjel umalo se nije udavio u toj reci. Vuk na reci saznaje da je Dafina umrla.
Svaciji zivot je povezan sa rekom. Dafina kada je ucinila preljubu, najvise je zalila sto je njen zivot ostao isti. Te noci reka je bila žuta I puna blata. Sve se pomesalo. Samo mulj. Nista vise nece moci da bude bistro I jasno. Posle blaga uvek ostaje trag. Te noci se I nebo tajni, otvorilo. Sada je vec sve bilo jasno. Nasa zvezda je uvek tu, Iako je ne vidimo, znamo to, pa opet odlucimo da je ostavimo.
Dafina je pocela da primecuje promene u svemu sto je okruzuje. Tako je znala po boji vode, koji je deo dana. Uvece po boji neba, mogla je da predvidi sutrasnje vreme. Sunce je izlazilo I zalazilo, a njen zivot tekao monotono, gde se ipak svakim danom menjala I postajala osušenija.
Arandjelu se ostvarila dugogodisnja zelja da mu snaja pripadne, ali se zato ona iznenada razbolela I kao da I ona odlazi sa Vukom. Reka zivota, polako odnosi jedno po jedno.
Vuk nije mogao da se vrati u mesto gde je proživeo po destinu godina i gde je hteo da ostane. Pre 20 godina kada je boravio po gradom Varadinom i gde se naselio, osetio je najnežnije budjenje proleća. Mesecima je ležao nad utokom Dunava izmedju života i smrti, sa strašnom ranom. Posle 3 godine kada je tuda prolazio nisu mu se sećali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naročito voleo i plaćao nije ga ni poznala. Sve odlazi u zaborav, duž reke života i smrti koja neprestano teče. Osećao je da ne pripada nikome, a to je najgore. Imao je sve ili je barem mislio da ima sve, a sada to sve kao da nikada nije ni postojalo, taj zaborav, ta reka kraj koje je sve počelo I kraj koje se sve završilo. Svojim tokom, sve što je mogla, odnela je.

Zemlja --- Javlja se isto jos u prvom poglavlju, kao: tamna, nevidljiva I kisovita. Takodje, opisuje se da je zemlja hladna I vlazna, sve sto se desava na njoj je ta okrutost u ratu, ta hladnoca, posle koje ne dolazi toplota, ostace samo vlaga, al I ona ce uskoro nestati. Lepo je Vuk jednom rekao: dovoljno je iseliti se iz jednog mesta, pa da sve bude, kao da nikada nije ni postojalo. Tako je I sa zemljom, sve sto se na njoj desavalo, polako ce nestajati, vecina ce otici u zaborav, a samo poneki detalj ce se pamtiti I dalje prepricavati.
Kada puk gazi zemljnom kada odlazi na vojnu, zemlja je peskovita I blatnjava. Nit je sve jasno, nije je sve nejasno. Nego mutno. Ne zna se gde ce ni sta ce.
Zemlja je uglavnom vlažna, sto znaci da su kise ceste, a u takvim okolnostima kao u romanu, nisu bas u koristim likovima. Kisa uglavnom pada da naglasi.
Kada se Vuk vratio iz rata, sve je bilo kao kada je I otišao. Zemlja je bila tamna I kišovita.

Vazduh --- Jos u prvom opisu se pominje magla, ukazuje na nejasan san I tezak zivot koji sledi. Hladan vazduh (hladnoca) probijala je covekovo telo, pun isparenja I magle. Ceste su I kise, pokusavajuci da speru ono sto nikada nece uspeti. Jedna kisa nikada nece biti jedan zaborav. U vazduhu koliko god se stvari desavalo I kakve vremenske prilike bile, cesto se cula I tisina. I to su bili trenuci, kada se zaboravilo da je pre I padala kisa, I dranje uplakanih zena, I lavež pasa, ni vrane se nisu cule. Kao da je sve stalo I da je nastupila tisina, koja brise tragove da se sve ostalo ikada pre izdesavalo.  To je vreme za razmisljanje I sagledanje stvari. Tada, prilikom tisane, Vuk je sagledao Dunav, izdaleka.
Kada je bilo proleće I kada se sve budilo I radjao, samo je Vuk duševno umirao. Osećao je da ne pripada nikome, a to je najgore. Imao je sve ili je barem mislio da ima sve, a sada to sve kao da nikada nije ni postojalo, taj zaborav, ta reka kraj koje je sve počelo I kraj koje se sve završilo. Svojim tokom, sve što je mogla, odnela je.

Nebo --- Jos u prvom poglavlju se pominje ‘Beskrajan plavi krug I u njemu zvezda’. Na nebu, gore, gde treba da je izlaz iz svega, Vuku Isakovicu, u visini se cini da je ugledao beskrajan plavi krug I u njemu zvedu. Svako od nas nosi svoje nebo u sebi. I samo pod tim nebom, svako od nas moze videti ono sto se ocima ne da sagledati.
Jer čim se Vuk sasvim probudi, plavi krug I u njemu zvezda nestaju iz njegovog pogleda.
Zvezda simbolizuje nadu, vođstvo, optimizam i cilj. Svetlost i kiša dolaze sa neba, a time i život, tako da su čovekove oči često uprte u nebo koje je simbol moći sudbine. Obraćanje nebu predstavlja molitvu Vuka Isakoviča, koja je jednolična, uvek ista i uvek se ponavlja. Vuk čezne za nečim nadzemaljskim odnosno nebeskim i to ne samo za sebe već i za svoje sunarodnike odnosno u pitanju je težnja za nečim nebeskim i višim u smislu kompenzacije za mučan život.
On izlaz vidi samo u odlazku u Rusiju.
‘Beskrajan plavi krug I u njemu zvezda’ – nebo I zvezde upucuju na nesto uzviseno I nedostizno.
Krug I zvezda se ukazuju tačno na mestima gde se java sa snom graniči.
Sva tri kljucna lika u sudbonosnim trenucima obavezno vide nebeska sazveždja.
Kada Dafina umire, Arandjel je tada, zagledavši se dublje u njene oči video: dva nepomična modra kruga, boje zimskog neba, hladnog I čistog, koji izdaleka behu mali, ali koji su izbliza rasli I obuhvatali ga celog.
„U izdisanju njеgovе snahе, koja višе nijе mogla da govori, njеmu sе učini kao da sе pojavljujе visoko nеbo. Kao i njеgov brat, u snu, i on jе nad njom vidеo, van sеbе od straha i žalosti, plavе krugovе i u njima zvеzdu.“
Plavi krug I u njemu zveza, Arandjelu je Dafina, uvek tu, ali nedostižna.
Uvece, mesec na nebu je obasjavao grad, I ostala mesta gde su se nalazili. Tada su ljudi (clanovi puka) videli sta se sve nalazi oko njih I mogli da razmisljaju, pod sjajem mesecine, kada nista drugo nije vazno. Beskraj ( se tada otvara pred njima) je tada pred njima. Mesecina je obasjavala daljinu, nesto daleko, nesto cemu tezimo.
Nebo, takodje, ima simboliku I u ljudima. Dafina je imala oci boje zimskog, cistog, vecernjeg neba. Ko bi je tada pogledao, video bi ceo njen svet. To su oci bez mutnog pogleda, gde je sve cisto, veliko I prostrano, bas kao sto je I nebo.
I sa ledenom kisom, javile su se prve konkretne strasti izmedju Arandjela I Dafine. Iz neba je potekla ta kisa, koja je pokretac svega. Arandjelova ladja se prevrnula. Njega su jedva izvukli. I Dafina je tada naredila da ga smeste u njene odaje.
Dafina kada se prisecala prvih godina braka sa muzem, kako su sve radili zajedno. Tada je shvatila da je sa njim, ne samo videla zvezde, vec prolazila kroz, da su jahali stalno zajedno, kroz polja, sume, bregove I zvezde. On je, ustvari, bio ta njena zvezda sto je sijala na nebu.
Ali, ipak je ucinila preljubu. Te noci se I nebo otvorilo. Njena zvezda vise nije jedina zvezda u tom krugu. Muz joj je prividjao sve cesce. I u tom prividjanju, pojavise se zvezde, plave, ljubicaste I zute. Bilo je vise zvezdi. Sve je pomesano, sve je mutno, kao I njena reka zivota od kada je nacinila preljubu.
Od jutra do mraka gledala je tok reke, kao I promene nebesa, gde jutro odnosi sve sto se nocu desilo, menja se, ali potom uvece ponovo nastupa, sada drugacije, ali tama ostaje I stalno ce nastupati iznova I iznova.
Kada je Vuk naslućivao svoju smrt, jer izlaz nije video. Sve je postalo tako daleko, kao da nikada nije ni postojalo. U tim trenucima, nebo je bilo pusto zvezdama, on čak nije video ni jednu. Samo smrt svoju, bez ijednog nagoveštaja da će biti drugačice, bolje. Izlaza nema. Zvezda nema. Samo nebo, samo smrt.
Kada je Dafina izdahnula, Arandjelu se ucini da nad njom vidi plave krugove I u njima zvezdu.
Od svog života, Vuk Isakovič, u prošlosti, video je samo zvezde I šumske putanje kada je sa ženom jahao u prvoj godini braka.

Vatra --- Isto se pominje jos od prvog poglavlja, a practice se kroz ceo roman. Vuk Isakovic kada se probudio, osvestio sasvim, bilo je vec vreme da se krene. Gorela je vatra onih koji su sinoc legli, neki sami neki sa zenama. Vatra inace razara sve oko sebe. To je njena simbolika. Sem bukvalne simbolike, vatra stalno gori I u ljudima.
Komesar je zapalivsi vatru primamo ljudi da se navuku na njegovu zamku. Vatra je jedno od najjacih oruzja. Kod nje plamen uvek postoji, samo se ceka trenutak kada se se rasplamasati u potpunosti. I posle vatre uvek ce ostati dim.
Oko vatre se okupljaju ljudi, od vatre beže ljudi.
Vatra se opet upotrebila z azbunjivanje protivnika – Berenklau je dizao dreku, da bi Francuzi pomislili da premeštaju logore, palili su i vatru i udarali doboše, zbunjujući neprijatelja.

VECINA JUNAKA KOJA JE OTIŠLA U RAT, KAKO JE VREME PROLAZILO, SVOJIH DOMOVA I STARE ZEMLJE SE SEĆALO KAO – MUTNO USTAJA REKA, ZARASLIH OSTRVA SA BUNIKOM, JABLANOVA, KREKETA ŽABA U SVOM MESTU.

Pred Dafininu smrt, od nje su ostali samo kost i koza.
Nije mogla da gleda kroz prozor reku, slusa njen šum, da vidi sjaj Sunca, da gleda srebrni mesec. Sve u cemu je uzivala, sva priroda, svi elementi prirode sup red njoj nestajali, kao da nikada nisu ni postojali, samo njihova lepota jednom davno vidjena, u njoj ce ostati zauvek.
Kada je veci deo vojske izginuo, kisa ne prestano pada, reke su bile mutne, a zemlja tamna I kisovita. Bas kao sto je opisano I u prvom poglavlju..
Pred san, Vuk oseti u sebi zrno nekadašnje mladosti, koje je u njemu sijalo kao neka zvezda. Ona ga je zadržala tug de jeste, u toj novoj Srbiji.

LIKOVI

Vuk Isakovic --- Od prvog poglavlja se pominje. Sam roman pocinje njegovim snom, ali pre nego sto je upao u san, svasta je ugledao u polusnu: reku sto pod bregom šumi, razlivanje vode u rupama, po mesecini; oblake; nepregledne vrhove planina; nepovrat.. Iz sna ga je probudila kisa, a kad je otvorio oci ucini mu se da, u visini, vidi ‘Beskrajan plavi krug I u njemu zvezdu’ . Kada se probudio cuo je disanje zene koja mu je zaspala na ruci. Neprestano je bila uz njega I ljubila ga. Njemu je vec to dosadilo. Nocu ga je samo grlila I plakala mu. On se cudio I smejao njenom ludilu. Bio je covek ogromnog trbuha I grudi.
Pri rastanku sa zenom, savetovao ju je da se preseli kod njegovog brata Arandjela, u Zemun. Tada joj je pricao one slatke reci, kao I u prvoj godini braka. Braca su se dogovorila da prevare zenu pri oprostaju. Ujutru, dok se ona namestala , muz joj je uskocio u kola o krenuo.
On je bio vodja Slavonsko-Podunavskog puka. Pod njegovim vodjstvom, puk je trebalo da stigne u grad Pečuj, pa zatim u logore Karla Lotarinškog, na Rajni. Bilo je to u prolece 1744. U rat je isao, kao I otac njegov, mirno ćuteći. Predvidjao je ceo put, kao i dogadjaje.
Kada su se smestili u logore kod groblja, izvan grada, on je sve vise mislio na zenu i to izaziva tugu i ocaj. Ovaj poziv za vojnu poremetio mu je planove. Bio je u svadji sa bratom koji se bio naselio u Zemunu a resio je da se kupi jedna velika kuca u Budim-gradu. Vuk je zeleo da izvuce 700 dukata i odseli se u Rusiju. Rusija mu je bila jedina zelena poljana po kojoj ce jahati.
Kako se gledao u ogledalo, video je svoje debele, opustene obraze, svoje pune grudi i noge, trbuh i zuckaste oci i cinilo mu se da je to neki stranac, a ne on.
I on takav, tezak kao bure, postao je lak kao perce kada je dobijao poziv za vojsku. Bio je pre i na Rajni, zamalo ubijen u jednoj borbi, zatim u Italiji, iako ga je brat ozenio iako je dobio decu. Pokusao je da ode iz vojske , pa se naselio u Galcu, gde je terao šlepere do Beca I izgubio sve. Svaki cas je isao onamo gde nije hteo. Selio se I sa citavom kucom. Negde je bilo I prijatno za zivot, hteo je da se smiri kada je umro otac. Zena I deca koju je voleo svaki cas su se selili, iz proleca u jesen, iz leta u zimu, iz veselja u plač. Nije mogao da ih sacuva, ni da im pomogne, kao ni da ih zadrzi. Sada, dok je on ovde, oni su u bratovljevoj kuci u Zemunu. Nije znao kako ce im biti, ni da li ce ih videti.
Pred poziv u rat, poslali su ga u Bec, na carski dvor, sa nekim kaludjerima.
Misli o svom ocu, davale su mu mir I spokojstvo I mudrost. Te je u mislima jasno video veliki kamen na bregu, gde mu je otac bio sahranjen I tri topole.
Posle oceve smrti, Vuk je otezao, postao pijanac, voleo da se svadja I tuce. Devojku mu je brat nasao slucajno, pri poslu u Trstu.
Posto je poslom cesto bio odsutan, nije ni primetio da se njegov brat sve vise priblizavao njegovoj zeni, do greha.
Vuk se peo u Štajersku, dok je njegova zena bila sa njegovim bratom.
U dušama puka i u duši Isakovića nasta praznina. Nisu mislila da će se uopšte vratiti nazad svojim domovima i porodicama. Lica su im bila izmučena od bola i patnje, a likovi njihovih dragih su bledeli.
Vuk ih je lomio sa vežbama u hodu, učio da trče sa pisljotiljima u rukama i noževima u zubima. Kod mosta ih je delio u dva tabora i lično vodio jedne protiv drugih. Bio je dobar vodja, okrutan, ali bas takav i treba da predvodi vojsku.
Posle dužeg puta, tako iznemogli udjoše u mesto Grac. Isakovič je umorio od vežbanja vojnika, ali mnogo puta je išao u rat. Te se navikao da se vozi u bitke, bez smisla i bez razloga, kroz tudju zemlju. Već je prolazio kroz dosta meste, te je prepoznao žene i prijatelje svoje.
Osećao je da se potpuno rastao od porodice. Osećao je kao da nema ni ženu, ni decu, kao da i nije pripadao njoj, već drugima. I nije daleko od istine. Bilo je kao da svet stoji, a on se kreće.
Zavideo je vojnicima koji su putnovali bezbrižno i koji nisu znali gde putuju. Osećao je da će u ovom ratu umreti (fiziči ili psihički – psihički je polako već umirao; a ta smrt je teža..).  Naslutivši svoju smrt, osetio se slabo i nemoćno. Setio se svog prošlog života.
Razmišljao je o porodici i deci i kao da je potpuno raskinuo sa porodicom. Nije imao vremena da im se posveti, već su drugi upravljaji sa njim kako su hteli. Nije pripadao ni deci, ni ženi, drugi je njemu naredjivao, a on bi potrčao ne misleći kakav bol i užas ostavlja za sobom. Živeo je tim strašnim životom, po volji tudjoj, ostavljajući dušu u tudjini. Nije mogao da se vrati u mesto gde je proživeo po destinu godina i gde je hteo da ostane. Pre 20 godina kada je boravio po gradom Varadinom i gde se naselio, osetio je najnežnije budjenje proleća. Mesecima je ležao nad utokom Dunava izmedju života i smrti, sa strašnom ranom. Posle 3 godine kada je tuda prolazio nisu mu se sećali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naročito voleo i plaćao nije ga ni poznala. Sve odlazi u zaborav, duž reke života i smrti koja neprestano teče.
Dok je puk i sve oko njega spavalo, on je bio budan u prolećnoj noći.
To proleće, kada se sve budi i radja, on je umirao..
Sem što ga je mučila smrt, počelo je sve da mu bude dosadno. Nije mario šta će biti. Sve se samo ponavlja. Isto je predvodio vojnike i prošle i preprošle i svake prethodne godine u rat. Postao je majstor svog zanata, učio je ljude svemu, ali taj isti zanat i sve što je radio, u isto vreme, je i prezirao.
Iako je bio zahvalan svom bratu što mu je čuvao ženu i decu, sećao se svog brata sa nekim besom. Njegova tgovina se Vuku činila smešnom. I nerviralo ga je što je Arandjel podsmevao njegovom govoru o selidbi u Rusiju.
Vuk je mrzeo Tursku i nije hteo da se vrati tamo. U Turskoj nije zapazio lepotu mostova, popločanih avlija.
Želeo je da ode nekud i živi bezbriđno. Mora da je u Rusiji postojalno nešto važno zbog čega je trebalo tamo otići.
Sa pukom je trebalo stići do Bavarske.
On je bio ljubavnik žene (Princeza Mati) Aleksandra Vitemberškog. Na tu princezu mati imao je posebne uspomene, koja je ranije kada je vidjao bila mlada žena, koje je nosila visoke potpetice i oktrivene grudi.
Opisan rat kod Berenklau.
Vuku se činilo da postoje dva Vuka. Jedan koji juri i bori se. Drugi koji ide pored, gleda i ćuti. Propadao je sa gorčinom u duši. Čekanje na potpukovnika, koje nikako da dobije za sve što radi, učinilo da je gnevnim i punim gorčine. Prolazio je kroz razne tudjinske države sa osećanjem neprekidne prolaznosti I uzaludnosti.
U snu su mu se javila dva lica, dve glave koje je rasekao svojom rukom.
On je shvatio da je sav srpski narod prevaren. On je isao u rat 4 put jer je  bio uveren da ce I on I njegovi ljudi biti unapredjeni. Bio je potisnut.
Ali, jedino, od svega sto mu je ostalo svetlo na pameti, to su sjajne, ciste I srebrne zvezde, sume kroz koje je jahao prve dve godine braka sa svojom zenom, loveci lisice I buducnost u Rusiji.
Jedina vest sto mu je stigla od porodice je to da su mu brat I deca zdrava, ali da mu je zena umrla..
Mirno je primio vest da mu je zna umrla. Iscrpljen od brige za pukom, nije imao snage da žali za ženom.
Ali, od kada je primio tu vest, osecao se kao da mu je pukla žuč, srce ili želudac. Osećao je neku uznemirenost, grižu savest, duševni bol.
Najviše ga je potreslo to što je vise nikad nece videti I što je bez njegove moći I volje da utiče na to, ona otišla zauvek.
Razmišljao je šta ga ceka kada se raspusti puk I ostane sam.
U toku noći, kada je u mislima prošao kroz svoj život, shvatio je uzaludnost svega što je radio.
Pitao se šta će sa decom, šta ga čeka kući?
Iz rata se vraćao, ćuteći, baš kao I njegov otac.
Seobe su mu dosadile, kao I nemir koji je bio u njemu.
Rusija mu se činila kao raj.
Kući ga je čekala beda, žalost I praznina.
Od svog života u prošlosti, video je samo zvezde I šumske putanje kada je sa ženom jahao u prvoj godini braka.
Po povratku iz rata, Vuk je mislio da će ga sačekati brat, a sačekale su ga sluge.
Arandjel g anije mogao sačekati jer se preselio u Budim.
Prvo je, Vuk, posetio grob svoje žene.
Kada se Vuk vratio iz rata, sve je bilo kao kada je I otišao. Zemlja je bila tamna I kišovita.
Oko njega se vrtela Ananijeva najmlađa ćerka. Vuka je jedna žena ispratila u rat, a druga ga je dočekala kada se vratio.
Vuk Isakovič je vratio iz Vojne 1745.
Pred san, Vuk oseti u sebi zrno nekadašnje mladosti, koje je u njemu sijalo kao neka zvezda. Ona ga je zadržala tug de jeste, u toj novoj Srbiji.

Dafina --- Pominje se od prve glave. Kao to prilikuje zenskim likovima u romanima, ona je tu da oplače, jer to nije za muskarce. Pominje se na pocetku romana kako se izbezumila sva jer je stigla poruka od markiza askanija Gvadanji, zapovednika grada Oseke. U toj poruci se zahtevalo da se opremi 300 vojnika za polazak u rat. Od tada, ona pocinje neprestano da place. Bila je u trecem mesecu trudnoce. Bila je lepotica na glasu, prolepsala se jos vise u prvoj godini brada. Koza joj je bila glatka I sjajna, kao I osmeh I dah I pogled. U trudnoci je sijala, ali posle porodjaja je slabila I poruznela I postajala sve tisa, povucenija nekako. Pre dve nedelje dosla je sa njim, na obalu Dunava da provedu poslednju noc zajedno pred polazak njegov. Neprestano je bila uz njega I ljubila ga je. Njemu je to dosadilo vec.
Ona se ustvari udala za Vuka, tako sto je Vukov brat Arandjel nju slucajno nasao pri poslu u Trstu. Ona mu se dopala jer je bila cutljiva I bila je mlada I zdrava I imala je modre oci. Vencao ih je uz put, u Brodu, u kuci svog prijatelja, Grka.
Dafina je bila prava I snazna, kao andjeli, visokih kolena, sto su pri svakom koraku drhtali. Ona je I Arandjela ocarala kada je dosao da ih poseti jer se saznao da je ona trudna sa Vukom. Od tada je Arandjel poceo da je sanja svake noci I otisao od njih, bezao je kao djavo od krsta, koliko ga je ocarala.
Imala je visoko čelo I obrve, imala je bledo lice I duge trepavice. Oci su joj imale boju zimskog, cistog, vecernjeg neba.
Kako joj je muz sve cesce bio odsutan, a Arandjel sve vise bio uz nju, I njene misli su se poremetile. Muza je volela, a njegovog brata nekom jakom strasnju. Da li je ljubav jaca od strasti ili ipak ne? – Ali, ljubavi bez strasti nema.
Kada se druga cerkica rodila I na detetu se otvorise neki čirevi, Vuk je dosao u Bec, gde su se Arandjel I Dafina smestili u gostionici jednoj. Vuk je poruzneo, prosedeo vec. Zena ga vise nije ocaravala. Pokusala je opet da ga zavede. Oblacila haljine, ali sve je to vise uticalo na Arandjela.
Vuk Isakovic je po 4 put morao u rat. Arandjel je otisao da se pozdravi sa njim. Ali, kada ugleda snaju. Video je promenu neku. To nije bila ona rano udata devojka. To bese neka nepoznata zena. Bila mu je lepsa nego ikada. Tiha I drugacija. Uhvatio ju je u lazi. Decu je prepustala slugama, a pred muzem se pravila da ona void racuna o njima. Jednog jutra pitala je Arandjela da mu se cini da mu je brat ostario. Tog dana, Arandjel je odlucio da Dafina I decu kod njega u Zemun. Tu ce da prezime, ostace godinu dana I tu ce se poroditi sa trecim detetom. Odabrala je jedan prozor koji je gledao na reku, I tu se isplakala.
Upoznavala se sa Zemunom. O sebi je rekla da je bila siroce kada se udala za Isakovica, I da je mislila da ce joj on godinu dana biti otac, dok se ne rodi prvo dete, pa tek onda muz. Zemun je doznao I da je VUk imao mnogo zena, kao I njegov brat Arandjel. Dafina sanja da joj se muz javlja, kao mrtvac, u strasnom obliku zaba, zveri I pacova.
Njen odnos sa deverom Arandjelom je bio neobican. Pred njim je cutala. Imala je tajanstven osmeh, njemu je govorila da se boji mraka, govorila mu je o muzu, koji je vise ne voli, kako je mislila.
Dan joj je bio za zene, gošće, a noc za njega, devera.
U pocetku je bila plasljiva, a kasnije se pretvorila u strastvenu i krupnu zenu. I Arandjel je to shvatio.
Ali, ona mu nije davala nikakav znak odobrenja. Cak joj je izgledao kao sasušena slika njenog muza. Ako je osetila žudnju za necim, to je bilo za svojim muzem.
Ali, sada kada joj je bilo neizvesno kada ce joj se muz vratiti, cekala je da vidi sta ce joj dever uraditi kada poludi. Zelela je iz dosade da se to dogodi. Zelela je da vidi kako ce Vukov brat da je ljudi. Da li ce strast preci u greh.
Onda, jednog dana, poceo je ledeni pljusak. Ladja Arandjelova, puna konja, prevrnula se u vodu. Jedva su ga izvukli. Dafina je naredila da ga prenesu u njene odaje. Ona se uplasila da je ne ostavi samu sa decom. Tog dana Vuk ISakovic je bio negde u Autriji. Nije mu palo na pamet da ga zena vara kod kuce.
Tu noc, provela je zajedno sa deverom. Nije verovala u to u pocetku. Da joj je muz tu, objasnila bi mu sto je to uradila. Ucinila je to zato sto je on otisao, a nije se oprostio od nje, sto je uvek ostavlja samu, sto se stalno sele. Te seobe, taj razarujicu razlog svemu lepom na ovom svetu. Plakala je.
Znala je on da je Vuk imao mnoge zene, kako je pio I ludovao, ali prema njoj je bio drugaciji, potpuno drugaciji. Vencali su se brzo I bez ljubavi. Pune 2 godine, on se prema njoj ponasao kao stranac, pazljivo, ljubezi je nezno. Preko dana je poducavao mlade vojnike, a pred vece bi poveo zenu bilo kuda. Jahali su zajedno, po celu noc, kroz polja, šume, bregove i zvezde.
U pocetku braka nisu mogli da se sporazumeju, jer ona nije znala nemacki, a on ni grcki, ni mletacki. On joj je pevao pesme, vodio je na igranke, pokazivao joj neznost, pogledom i poljupcima. Nije mogao tako cesto da je vodi na igranke. Cesce ju je vodio u lov, na lisice. Tada je ona bila opijena svojim muzem i njegovim cudnim osmehom.
Tih prvih godina braka, secala se svog muza kao nekog tajanstvenog sazvedzdja,a ne onakvog kakav je sada: krivonog, tezak kao bure.
To su bile lepe godine dok on nije prvi put otisao u rat, a ona rodila. On se vratio ugojen i cutljiv. Nisu vise ni jahali, ni isli na igranke. On je sa ocem, proveo celo prolece, hodao bos po blatu, vodeci ljude da oru. Svemu je otac kriv, koji ga je svuda vodio. Njoj je bilo dosadno i osetila je da je on gleda kao neku stvar.
Jedan period se bavio i trgovinom, ali tada je zanemarivao, nije je pitao ni kako je. Kada je drugi put otisao u rat, vratio se kao potpuni stranac, cutljiv i debeo.
Kada je treci put odlazio u rat, neiskreno je plakala sto odlazi. Postala je neosetljiva, a njen muz je izgubio svetlost u njenim ocima. On je uspeo od nje da napravi sve sto je sada. Uspeo je da je odljubi od sebe, svojim zanemarivanjem i svojom grubocom, ne obracanjem paznje na nju.. Sve je vise sumnjala da je ne voli, iako je u pocetku bila jos ljubomorna. Kada se vratio, bio je izmenjen, cudan. Poceo je da zida crkvu. Po izgledu i po godinama, vise joj je licio na oca, nego na muza. Ali, jos uvek je bilo strasti medju njim. Posebno ju je pravlacio njegov cudan i tuzan pogled.
Od svih tuznih stvari u njenom zivotu, najtezi dan je bio prvi dan njenog bratolomstva. Ali, nije se kajala, znala je sta je uradila. Bilo joj je svejedno da li ce muz sanzati. Njoj je rat, u koji je on odlazio, bilo nesvatljivo.
A Arandjel ce joj omoguciti zivot u bogatstvu, gospodstvu i bez tih seoba. Zivece bez ljubavi uz devera, ali i bez selidbi i nemira.
On joj je pruzao sigurnost i zelela je da je uzme za zenu.
Dafini nije bilo zao sto je prevarila muza, nego sto je njen zivot ostao isti i posle toga! Idalje se osecala kao neka stvar, a ne kao zena.
Dafina je za svoju decu bila stranac, kao i oni za nju. Sluge su brinule o njima, a ne ona.
Preljuba joj uopste nije donela radost.
Sve cesce joj se prividjao muz. Tako se nasla lice u lice sa muzem. Pred sobom je ugledala Vuka Isakovica koji se raspadao. Tada pade i povredi dete koje je nosila u sebi.
Od preljube, ona je poruznela, tako se i osecala, mnogo gore. Promenila se uzasno brzo. Postala je osušenija. Nije mogla da veruje da lagano umire.
Decu nije cesto vidjala, niti je marila za njih. Samo joj je zao bilo sto su devojcice I sto ce kao zene mnogo patiti.
Dafina je sebe prezirala, a zavidela obojici muskaraca koji su uticali na njen zivot.
Opet je setila svog braka: radjala je decu I selila se, cesto ne znajuci ni kuda ni zasto. Radost, zalost I preljuba dolazile su bez njene volje.
Ako zena radi stvari koje su greh, a njoj je to potpuno svejedno, to je dokaz da je zapala u tesku čamotinju iz koje izlaza vise nema.
Ona je znala da je Vuk Isakovic sada ovde, da se on ne bi gadio nje, iako je poruznela I presušila, dok Arandjel se gadi. Ali, opet negde u svojoj dusi znala je da joj je vise stalo do Arandjela, sa kojim je provela groznu noc. Jer, on je bio ostao tu pored nje, a Vuk je otisao, ko zna gde.
Zena dok cezne za onim sto je dalje, uzima ono sto je blize njoj, jer tu se oseca sigurno.
Bilo joj je sve losije.
Umrla je u jednom toplom danu, krajem avgusta. Lekari su joj privremeno zaustavili krvarenje, ali je ono opet pocelo.
Pred smrt, molila je devera Arandjela da ode do patrijarha i da dobije dozvolu da je prebace u manastir.
Pred smrt, od nje su ostali samo kost i koza.
Nije mogla da gleda kroz prozor reku, slusa njen šum, da vidi sjaj Sunca, da gleda srebrni mesec. Sve u cemu je uzivala, sva priroda, svi elementi prirode sup red njoj nestajali, kao da nikada nisu ni postojali, samo njihova lepota jednom davno vidjena, u njoj ce ostati zauvek.
Cesto je sanjala muza krvavog.
Tog jutra pred smrt, lezala je u nesvesti. A kad se osvesti, nije mogla da progovori. Mucila se. Htela je da vidi muza, ali je znala da je on daleko..
Sad pred samu smrt, zivot sa muzem joj se ucini dalek, a zivot sa deverom joj se ucini divan.
Nije htela da umre ruzna, te je poslednjim snagama namestila kosu, naredila da joj ofarbaju nokte, pokrila se svilenom maramom. Tako je izdisala..

Arandjel Isakovic --- Brat Vuka Isakovica; bio je trgovac, poznat po celom podunavlju po bogatstvu. On se nasao Vuku pri rastanku sa zenom. Bio je nekako suv. Ali darivao je cesto ljude. Braca su se dogovorila da prevare zenu pri oprostaju. Ujutru, dok se ona namestala , muz joj je uskocio u kola i krenuo.
Ziveo je u Zemunu I Vukova zena je bila kod njega dok je on bio u ratu. Njegova kuca bila je ofarbana u pavo I zuto. Imala je krov od greda I bila nabijena zemljom. Ta se kuca zarila u obalu Dunava, medju labudovima. Tu je Arandjel sklonio svo blago koje je doterao sa Sarplanine I pasnjaka Bistrice. Iz kuce je dopirao mukli rik volova I krava, glas jarca I ovnova, blejanje ovaca I jaganjaca. Sa jedne strane je bila voda I ostrva, u daljini su se videla zdanja Beograda, a sa druge strane blato (tako I covek ima jednu cistu I jednu prljavu stranu). Kuca je bila opkoljena jarkovima I plastovima sena, ciji se miris sirio. Ali, bez obzira, na sve zivotinje I graju pastira iz okoline, kuca je bila tiha. Opet ta tisina. Kuca je imala samo jedan ulaz, nizak I pun golubova.
Arandjel je bio mladji brat Vuka Isakovica, ali je glumio da je stariji. Gledao ga je nekako sazaljivo. Ako je sedeo kraj njega, prepustao mu je blagonaklono mesto. Ali, u odnosu na Vuka koji je bio tezak, on je bio suv. Nikad brata nije gledao u oci, vec preko ramena. I nikad mu nije odgovarao odmah. Stalno je spasavao Vuka od dugova, zatvora, tuče, bolesti.. Pozajmljivao je novac svima. Pokusao je Vuka da odvrati od vojske I da ga nauci trgovati, ali Vuk bi se brzo uzeleo konja I sablje. Posle oceve smrti, vodio ga je sa sobom. Vuk je tada otezao, postao pijanac, voleo da se svadja I tuce. Devojku mu je nasao slucajno pri poslu u Trstu. Devojka mu se dopala jer je cutala I bila je mlada, visoka I zdrava I imala je modre oci. Uz put ih je vencao, u Brodu, u kuci nekog svog prijatelja, Grka.
Kada je cuo da mu je snaja trudna, otisao je da ih vidi I tek shvatio ko je njegova snaja. Koliko je lepa, koliko ocarava. Njega je ocarala, nikada nije video takvu zenu.
Od tada je otisao I nije se vracao, bezao je kao djavo od krsta, ali ipak bratovljevu zenu je poceo skoro svake noci da sanja. Prividjala mu se, njena kosa sa teskim mirisom oraha, laka kao svila.
Nije odlazio kod njih, samo kada je mora. Slao im je poklone cesto. Nije hteo bratu da otme zenu, do jednog trenutka nije ni pomisljao na to. Al, plasio se da ako odlazi cesto, ona ne pristine na greh sa njim zbog poklona, bisera..
Kada je drugi put otisao da je vidi, kada se porodila vec. Video je nju sa detetom u rukama. Video je nesto nebesko u njoj. U šali joj je rekao, da je njegova, kako bi se cuvao I svuda vodio. Prvi put je tada dodirnuo I poljubio u obraz.
Nije jos pomisljao da otme bratu zenu. Ziveo je za njih, zanemario svoju trgovinu I brinuo se da ih trajno naseli na jednom mestu. Dafini su odavno vec dosadile seobe.
Sve je to bilo lepo I pomagao im je mnogo dok nije poceo da cini zlo, a da nije primetio. Sve je ceste dodirivao bratovljevu zenu, po ruci, po licu. Posto mu je brat, Vuk, poslom bio odsutan, nista nije primetio.
Tek kada je Arandjel jedne veceri naisao dok se kupala, uplasio se od onoga sto je pozeleo. Tada je iznenada otisao I dugo se nije vracao.
Kada je ona dobila drugo dete, onda je javio Vuku I videli su se svi. I Dafina je pokusavajuci da zavede muza opet, uspela da zavede I Arandjela. I tada mu se brat, koja je voleo, sada ucini kao stranac.
A, inace, posle oceve smrti, Arandjel je prevario brata, uzevsi mu svo blago, ali ipak se sazalio I pomagao mu je. I voleo ga je do tog trenutka, a posle mu se ucini kao stranac.
U sebi je nosio podmuklu zelju za Vukovom zenom.
Vuk Isakovic je po 4 put morao u rat. Arandjel je otisao da se pozdravi sa njim. Ali, kada ugleda snaju. Video je promenu neku. To nije bila ona rano udata devojka. To bese neka nepoznata zena. Bila mu je lepsa nego ikada. Tiha I drugacija. Uhvatio ju je u lazi. Decu je prepustala slugama, a pred muzem se pravila da ona void racuna o njima. Jednog jutra pitala je Arandjela da mu se cini da mu je brat ostario. Tog dana, Arandjel je odlucio da Dafina I decu kod njega u Zemun. Tu ce da prezime, ostace godinu dana I tu ce se poroditi sa trecim detetom. Odabrala je jedan prozor koji je gledao na reku, I tu se isplakala.
U pocetku je bila plasljiva, a kasnije se pretvorila u strastvenu i krupnu zenu. I Arandjel je to shvatio. Ali, sada on nije znao sta ona hoce. Resio je da se upusti sa njom u ljubavne odnose i nije razmisljao o tome sta posle.
Cekao je znak odobrenja od Dafine, koji nije dobijao i zato je jos video ludeo.
Onda, jednog dana, poceo je ledeni pljusak. Ladja Arandjelova, puna konja, prevrnula se u vodu. Jedva su ga izvukli. Dafina je naredila da ga prenesu u njene odaje. Ona se uplasila da je ne ostavi samu sa decom. Tog dana Vuk ISakovic je bio negde u Autriji. Nije mu palo na pamet da ga zena vara kod kuce.
Kod Dafine je lezao na postelji I razmisljao samo o njoj, o njima, o grehu koji ce se nocas dogoditi, a na brata nije ni pomislio, ako nije tu, kao da ga ni nema, kao da ovo nije njegova zena, jer nije kraj nje sada.
Tu noc, Dafina I on su proveli zajedno.
Medjutim, njegova zudnja za snajom se nesrecno zavrsila. On je hteo kraj nje da se skrasi, da pusti korenje.
Ostvarila mu se dugogodisnja zelja da mu snaja pripadne, ali se zato ona iznenada razbolela I kao da I ona odlazi sa Vukom. Reka zivota, polako odnosi jedno po jedno.
Na njenoj samrti, on ju je isto ljubio. Brinuo o njoj iako je poruznela I oslabila. Njena bolest ga nije odbijala, vec ga je njoj jos vise privlacila.
Mnoge zene je porpustio, a sa ovom je hteo na nebo.
Arandjel je zavoleo svoju snaju, pred njenu smrt, cisto I iskreno. U njegovoj dusi desavalo se nesto sto nikada nije osetio. Cak je hteo da se ispoveda, iako je ranije mislio da je to ludo.
Arandjel je hteo da veruje da ima nade da ona ozdravi. U svim poslovima je bio uspesan, sem u ovome. Hteo je da uziva sa njom, da zna da dolazi onaj period zivota kada se covek ne pita ni zasto je tu, ni kolike su zrtve bile da bi dosao do toga, nego samo da je pored nje, da je voli. Ali kada je shvatio da ona zaista umire, bez imalo nade da ozdravi, bio je zbunjen.
Mislio je da ce njenom smrcu, taj njegov greh ostati tajna, isto kao sto ce ostati tajna da je ta njega njegova ljubav prema njoj bila prava.
Sve sto se imao od imanja, trgovine..ucini mu se bezvrednim, ako nema nje.
Kada je ona izdahnula, njemu se ucini da nad njom vidi plave krugove I u njima zvezdu.
Njeno telo je sahranio iza kuce Vukove, kraj groba Lazara Isakovica.

Arkadije --- Isakovicev sluga (od Vuka Isakoviča). Bio je gojazan. Bio je poznat kao pijanac I pevač. Njega su uhvatili u sred bela dana u blizini logora. Terao je krmacu. Bio ju je ukrao u jednoj krcmi u donjoj varosi. On se mnogima cini trezan, spokojan I bezbrizan. Bio je lenj, I krmaca ga je vukla, a on se gegao za njoj. Pesacio je pola sada, I dosao kod gradske kapije, do drevnog krsta, pred groblje. Svet je isao za njim, ne usudivsi se da ga zaustavi. Kada je krmaca zastala, on se preturi na nju. Nije bio vise pijan, nego pospan (zaspao od lenjosti u hodu).
On na kraju gine I ni telo mu, cak, nisu nasli.

Ananije --- Arandjelov sluga. Posle smrti Dafine, on se sa cerkama uselio u VUkovu kucu. Bio je uvek opkoljen psima. Sav zarastao u bradu. Imao je jasne, male, ali biste oci. Po ceo dan je sedeo na zemlji, zagledan u daljinu. On je svoju porodicu naselio u otvorenom tremu kuce, na zemlji. Nije hteo da otvara I razbija vrata. On je na svom upadljivo bledom I bolesnom licu nosio užas svega što je znao i video. Znao je sve sta je Arandjel radio i sta je pokusao da sakrije.
Od Arandjela (gazed) je poprimio strast ya srebrom. Nekada je bio pitom I nije mogao ni muvu da ubije, a sada je bio najlukaviji I najnemilosrdniji pljačkaš. Njega su se bojali kao žive vatre.
Umeo je kod Arandjela da ocrni svakog, koga je hteo.
Težak je udarac za njega bio dolatak Dafine, ali posle je usledila njena smrt i on se nadao da će Aranđel primetiti njegovu najmladju kći, ali od Dafinine smrti, Arandjel više nije gledo u žene..
Ananije je bio ubedjen da će se Dafina pomamiti iz groba. Tako je za sve bolesti, koje su pogadjale narod, a koje nisu mogle da se protumače, optuživao Dafinu.
Pocele su d ase desavaju nesrece: pomor ovaca, pomor stoke – za sve to je optuživao mrtvu gospođu Dafinu. Saznalo se za njenu prevaru muža sa Arandjelom.
Ljudi su počeli da govore da su je videli da jaše na motki, penje na dudove i čuči na bunaru. Te se govorilo da ona dolazi i noću muči ljude. Ona je za sve bila vampir i uzrok svih nesreća koje su je zadesile.

Ivan Horvat --- Dovodio je graničare iz Primorja. Čulo se o njima da je činio čuda u Donjoj Bavarskoj.

Karl Evgenije --- knez Vitemberški, koji je lepo dočeko Srpske vojnike. Sin princeze Mati.

Princeza Mati --- žena Aleksandra Vitemberškog; Vukova ljubavnica. Kada ga je opet videla kada je dosao kod njenog muža, gledala ga je kao dete ili kao mace. Počela je kao I uvek da tu nešto skida sa haljine. Vuk je mislio o njoj kao uzvišenoj I netaknutoj, a ona je htela, iako ima već odraslog sina, da Vuk o njoj misli kao o nevinoj I nedostižnoj devojci. I uspela je.
Vuk je prvi put uplašio I drhtao, a mnoge žene je imao. Jedna francuskinja iz Temišvara ga je uvela u tajne svega što žene vole. Tako je I sada znao šta da radi, ali je druhtao opet. Gledao je na princezu Mati kao da uzvišenu I nedostižnu. On je kocka tu oko njenog stola, dodirivao. A ona se ponasala kao da ga ne primecuje, nije ga odabrala ni da igraju.
Medjutim, kod princeze tajna je postala neizdržljiva. Ona mu je omogućava da je vidi sve vreme, danju, nocu. Jednom kada je krenula da pada sa konja, on ju je pridržao.
A Vuk, pored nje, druge žene nije ni primecivao. Došla je vest da ce princeza otputovati u Temišvar zbog napada na Turske. U to vreme I njega su oženili.
Princeza je tada shvatila da je on smrtno zaljubljen u nju.
Princeza se bila igrala sa malim zlatnim krstom. Vuka su privukle njene ružičaste grudi.
Vuk je tada bio lep sa svojim grozničavim očima boje starog zlata I sa svojim pomodrelim usnama ispod crnih brkova. Na kraju je ona otputovala, pitavši ga da li će nekad doći službom u Beč ili Vitemberg jer ona tu boraviti. – PROŠLOST, SVE JE TO BILO PRE 30 GODINA
Sada je opet trebalo da vidi tu ženu iako to nije želeo.
Kada ga je videla rekla je da se promenio I ostario I da ga ne bi prepoznala.
On je video nju – obukla se kao mlada devojka, imala je kosu vezanu u konjski rep, svileni korset, struk tvrd I okrugao kao kruška. Vuk se zagledao u tu nakazu. Princeza je obučena sva u ružičasto, u kosi bisere, vrat joj je bio naboran, utegla je velike I opuštene grudi, napuderisana. Ostarelo lice je Vuk zapazio I gledao je čudno, drugačije, nimalo slično kao pre 30 godina. Obrve krive, nos udebljan, samo oči su još sačuvale neki trag lepote.
Vuk je princezi ličio na bure. Gledala ga je sa podsmehom.
Vuk – to što je video nije bila ista ona žena kao od pre 30 godina, ali ni on nije bio isti..
Karlo Lotarinški --- vojvoda bečkog dvora, brat franje koji je bio oženjen Marijom Terezijom. (AU) Od neprijatelja bojao se samo Prusa (Fridrih vodja). Nije žurio da povede autrijsku vojsku u sukob sa Francuzima. Želeo je da prepusti Francuze, Englezima. Iako je želeo da izbegne rat sa Francuzima, po naredjenju, ušao je u rat. On je organizovao balove pre toga I izložio ideju da će u borbu da krene gomila ludaka I nesretnika (vojska sastavljena iz hrvatskih, srpskih I madjarskih pukova. Tim pukovima komandovao je Berenklau). Karlo je odabrao te pukove kao žrtve jer je morao, a nije mu bilo stalo da li će stradati.

Baron Berenklau --- komandovao pukovima sastavljenim od ljudi, nesretnika iz hrvatskih, srpskih I madjarskih pukova. Iako Karlo nije voleo taj puk I mislio da je to gomila gubitnika koje nema gde svrstati, jer bi upropastili druge pukove, Berenklau ih je voleo. On je sa tom vojskom savladao suparnika Marije Terezije u Bavarskoj. 
I Berenklau nije voleo što je oni opijaju, kockaju, ali im je opraštao, jer nije morao da se brine o njima I o tome gde će spavati, šta će jesti. Nije morao da im objašnjava zašto ratuju, niti su ga oni o tome pitali.
Bio je okrutan prema njima zato što je hteo da oni čine čuda. I jesu. Stizali su tamo gde je on hteo, ginuli koliko je želeo. Znao je vrlo malo njihovih reči, ali poznavao im je dušu.
Ono što je cenio kod njih je to što su se grozno tukli. Oni su klali, hvatali za grudi, za grkljan, cepali kožu..
Berenklau je u prvim redovima sa njima sa mačem u ruci, a ne iza njih.
Na njegovom licu nikada nije bilo smeška, već bledilo, zbog svega što je video.
Bio je uveren da mora uvek da pobedi. Postao je sama kost od nespavanja. Sušio se, obrazi su mu upali, jabučice ispale, lice mu se izboralo I imao je ledene oči. Vojnici su ga zvali ‘stara baba’ , ali su ga se bojali.
Isakovič je baronu dovodio 300 biranih vojnika, koje je hteo da upotrebi. I zato, ako ne pogine, Isakovič će konačno biti unapredjen u potpukovnika.
Berenklau je imao svoj plan za napad. Hteo je da upadne sa boka.
Bio je pregled redova.
Sa druge strane reke Rajne bili su Francuzi sa dva topa.
Pred obalom, Berenklau je video jedno ostrvo I hteo da se spoji sa tim ostrvom, mostom.
Noću, Berenklau je počeo da gradi most. Tako je počeo, ne znajući zašto da gine Podunavski puk, na Rajni.
Nije uspeh bio na njihovoj strani. Lotarinški je žurio u Češku, jer je Pruska započela rat.
Isakovič se sa svojim pukom, iznemoglim, dovukao na Dunav, gde će zimovati.
U ratu, Isakovič je već na početku osetio bolove, otekle mu noge..

Prolazio je kroz razne tudjinske države sa osećanjem neprekidne prolaznosti I uzaludnosti.
Berenklau je dizao dreku, da bi Francuzi pomislili da premeštaju logore, palili su i vatru i udarali doboše, zbunjujući neprijatelja.
Potom su krenuli ka Majncu, preko Rajne.
Potom je bila opsada tvrdjave Sv. Luj.
Dok je vojska bila propadala, Isakovič je sanjao udaju svoje ćerke koja je izgledala kao princeza Mati. Posle nekoliko dana podignuti su austrijski logori.
Bilo je bitaka, a posle su čuli da je Karlo Lotarinški sklopio  primirje, te se čula pesma u logorima Srba.
Bio je težak rat. Došla je i smrt Arkadija. Puk se vratio medju svoje početkom leta 1745. godine.

Slavonsko-podunavski puk --- Puk je predvodio Vuk Isakovic. Jos na pocetku se pominje. Puk se skupljao iz raznih sela (slavonskih I sremski). Trebalo je da stigne u grad Pečuj, pa zatim u logore Karla Lotarinškog, na Rajni. Usli su u Pečuj razbarušeni, neoprani, mokri I pobesneli. Pevali su I koračali, umorni i izgladneli, žurnim korakom. Ljudima su se ucinili kao gladni psi koje vode na lancu. Zakrčili su staze grada.
Komesar ih je vatrom primamio da se ulogore izvan grada, kod groblja. Kada je doslo vece, vecina nije mogla da zaspi, iako su 6 dana hodali. Oni su posli u noc da kradu. Dozivese cudo. Nisu dirali pilice i guske, vec su krali meke golubove. Čupali sui m glavice. Po neki su upadali I u kuce. Na glavnom trgu, uzdizala se crkva sa ogromnim satom. Mnogi su se ponapijali.
Arkadija, Isakovicevog slugu uhvatili su u sred bela dana u blizini logora. Terao je krmacu. Bio ju je ukrao u jednoj krcmi u donjoj varosi. On se mnogima cini trezan, spokojan I bezbrizan. Bio je lenj, I krmaca ga je vukla, a on se gegao za njoj. Pesacio je pola sada, I dosao kod gradske kapije, do drevnog krsta, pred groblje. Svet je isao za njim, ne usudivsi se da ga zaustavi. Kada je krmaca zastala, on se preturi na nju. Nije bio vise pijan, nego pospan (zaspao od lenjosti u hodu).
Komesaru su stigle prijave sta je sve ukradeno I on je odneo Vuku to, koji se zacudio kada je ustao otkud toliko novih stvari u logoru.
Komesar je mora da odrzi govor, ali secao se samo prve recenice. Govor je drzao na nemackom, a na srpskom samo psovke.
Potom je otpoceo pregled puka. Pomislio je da je puk odlican.
Ali, bilo je reseno da se Slavonsko-podunavskom puku pokaze krv, pre nego sto se stigne na Rajnu. Stadose svi jedan do drugog, osudjeni je trebalo da prodje izmedju svojih zemljaka, koji ce ga šibati.
Vratili su se u logor onda.
Oficiri su bili gosti u dvorcu pečujskog biskupa, koji je znao jezik puka. Kada su usli u dvoj, docekani slugama, odslusali su misu (sluzbu crkvenu) u cast Marije Terezije (austrijska carica). Od ovako iscrpljujuceg dana, oni su ćutke slusali. Vuk Isakovic je imao tezak dan. Resio je da napije sebe. Poceo je da hvali Rusiju. Shvatio je da je previse rekao. Biskup ga je gledao hladno. Isakovic se osecao prazno I tuzno.
Posle Pečuja, slavnosko-podunavski puk je otišao na vojnu. Puk je zaobilazio sela I baruštine, podizao prasinu, gazio od jutra do mraka, pesak, livade I blato. Spavali su na travi po šupama, ne ynajuci ni gde se nalaze ni gde su spavali. Prašina i sitne mušice lepile su im se na oči i nos. Posle nekog vremena pešačenja pored bunara, mostova, zapuštenih krajeva, uhvatio ih je strah od nepoznatog. Gladni uveče, smrznuti, počeli su da shavataju da su ludo i nerazumno ostavili svoja sela i porodice i krenuli u nepoznato i neshvatljivo. U dušama puka i u duši Isakovića nasta praznina. Nisu mislila da će se uopšte vratiti nazad svojim domovima i porodicama. Lica su im bila izmučena od bola i patnje, a likovi njihovih dragih su bledeli.
Vuk ih je lomio sa vežbama u hodu, učio da trče sa pisljotiljima u rukama i noževima u zubima. Kod mosta ih je delio u dva tabora i lično vodio jedne protiv drugih. Bio je dobar vodja, okrutan, ali bas takav i treba da predvodi vojsku. Peli su se kroz šumovita brda, prolazili ispod ogromnih stena i probijao ih je oštar vazduh.
Vojnici su bili prljavi i bedni, jer mesta kroz koja su prolazili su puna stoke, i sena i blata. Po selima su ih dočekali gozbama, pečenim jarićima, kotlovima vina.
Posle dužeg puta, tako iznemogli udjoše u mesto Grac. Isakovič je umorio od vežbanja vojnika, ali mnogo puta je išao u rat. Te se navikao da se vozi u bitke, bez smisla i bez razloga, kroz tudju zemlju. Već je prolazio kroz dosta meste, te je prepoznao žene i prijatelje svoje.
Posle borakva tu, trebalo je stići do Bavarske.
U čast Srba koji su prolazili priredjivane su igranke, a kod bogatih balovi pod maskama. Puk više nije bio snužden, sada je počeo da se veseli.
Stigli su Bavarsku. Bavarska je bila siromašna i izgladnela.
Puk je nekako došao do Engelštata, kraj Dunava. Tu je trebalo da se sastane sa austrijskom vojskom, pa da krene na Rajnu. Tu su logovali dve nedelje, zetim podjoše na Rajnu. Vuk ih je opet lomio vežbama, ali i spremio za seču i pokolj. Stigli su do Vitemberga (Nemačka).
Prema njima su se carski vojnici ponašali hladno, kao da nisu ni postojali, hrana je bila grozna. Nije Beč bilo briga ni za Srbe, ni za srpske crkve, ni za šta.
Vuk je svoj puk vodio u smrt, bukvalno.  Vuk Isakovič je imao uspomene vezane za kneževinu Vitemberga. Tu su se, za vojsku koja je prolazila, priredjivale igranke, večere..  Knez Vitemberški bio je Karl Evgenije. Hteo je da vidi Srbe koji su verno služili njegovog oca i javi im preko glasnika, a htela je da ih vidi i njegova majka, princeza Mati. Na tu princezu mati imao je posebne uspomene, koja je ranije kada je vidjao bila mlada žena, koje je nosila visoke potpetice i oktrivene grudi.
Posle te posete, krenuli su na poslednji deo puta, do male varošice Štukštate, na Rajni.
Puk je na kraju rata shvatio da im ovo ratovanje nije donelo nista. U narodu se zaboravilo da je puk izginuo i stradao.

,,Ujka Vanja" - Anton Pavlović Čehov; likovi

Ujka Vanja

Kroz ovog lika vidimo koliko je Cehov naglasio besmislenost zivota. Ujka Vanja je olicenje coveka koji je proziveo 47 godina a da nista nije uradio. U njegovoj proslosti sve sama pustos, promasaj I praznina. Zivot bez zivota. Nije zadovoljan ni sobom, ni svojim zivotom.
On iako ima 47 godina, klonuo je duhom I tako pre vremena pristao na starost. Plemickog je porekla I dobro je nekada ucio I mnogo radio.
Uspeo je sa sestricinom Sonjom da sacuva imanje od propadanja.
On je zivot posvetio brizi o Sonji Serebrjakovu. Za Serebrjakova je pogresio. Slepo je verovao I drzao se svaki reci pogresnog coveka. Nesrecan je zbog toga sto se nije ostvario kao porodican covek.
Shvatio je on da Serebrjakov iako je bio professor, nema pojma o umetnosti kao ni o tome kako se void imanje.
Steta sto se kasno osvetio I shvatio za su svi njegovi napori bili uzalud, da je snagu samo rasipao I da je covek koje je svoj zivot dobrovoljno zrtvovao, verujuci da je on vredan toga, samo jedan obican prevarant, koji ni za koga ne mari, sem za sebe samog.
On je jedan od onih ljudi koje je zivot obdario svim kvalitetima (bio se obrazovan, poznavalac stranih jezika, umetnosti, filozofije, literatuje), osim hrabroscu I vestinom da ih upotrebi za sopstvenu dobit. Njegova zivotna uloga simbolicni je predstavljena naslovom drame; on je celog zivota bio upravo to – ujka Vanja. Ne plemic (makar I siromasan), ne intelektualac..vec ujka Vanja.
I sam je delimicno kriv zbog toga. On je svoje izbore zasnivao na moralnoj odgovornosti I ljubavi prema bliznjima, a takav covek uvek u drugi plan stavlja sopstvene zelje I potrebe. Od brige za druge (za svoju sestru, majku, porodicni ugled, sestricinu) on nije imao vremena za sebe. A kada neko tako dugo svoje potrebe podredjuje tudjim, koje smatra vaznijim od svojih, vremenom I o sebi pocne razmisljati na slican nacin (da su drugi vazniji od njega).
I da ne bi potpuno potonuo u svojim osecanjima I mislima morao je pronaci negde sve ono sto je mozda mogao, a nije stigao da bude. To je pronasao u profesrou Serebrjakovu. I tako je Vojnicki poceo da se ostvaruje kroz njega. Divio mu se I sve je radio za njega. Nije trazio nista za uzvrat, ali je verovato da njegov zet zna koliko mu duguje. I tek kada je saznao da ne zna I da je sve laz, razocarao se I od tada on vise ne moze imati ideale, snove, sve ono u sta je verovao je sruseno. A to je bilo kada je Serebrjakov hteo da proda imanje, ne misleci na to gde ce drugi, samo mu je bilo bitno da se domogne novca. I tu mu je ujka Vanja zamerio kako ceo zivot radi za njega, a nikada nije dobio povisicu, na sta Serebrjakov odgavara sto nije sam uzeo, da je mogao. Vojnickog je sve toliko razocaralo da pucao na njega. Medjutim promasio ga je, kao sto mu je ceo zivot jedan veliki promasaj. Od svih sansi koje je imao I koje je mogao stvoriti, on je bas svaku propustio. I jos on nije hteo njega da ubije nego njegovu predstavu (ideju o tom coveku) o tome kakav je on covek.
Vojnicki se odrekao sebe, zbog drugih koji apsolutno nisu nimalo vredni.
Ipak poed svega toga, on je covek, muskarac, I kao I svi cezne za lepotom, I kada se ona pojavi, njega ce privuci. To je bila Jelena. U njegovom zivotu neocekivano se pojavio izazob, Jelena, zena, zanosne lepote I mladosti. Njena blizina probudila mu se zudnju za srecom, ali I zapitanost zasto je za svojih 47 godina nije ostvario. Pita se zasto Jelenu nije zavoleo I zaprosio pre 10 godina, kada je bila devojka za udaju, a on jos uvek mlad covek, ali ne pronalazi odgovor. Ta strast koja ga je zanela, je bas ona strast koju zivot donosi u pogresnom trenutku. Umesto da je sve bilo pre 10 godina, kada je moglo, javilo se sada kada je ona udata, a on ostario vec. U pogresno vreme se javila prava stvar. Ceznja za njenom lepotom ispunjava ga nemirom sa kojim nije sposoban da se nosi. To osecanje mu se prosirilo I na ceo zivot pa je rekoa sad ace prestati kisa I sve ce u prirodi oziveti I odahnuti, samo njega kisa ta nece osveziti.
POcinje sve cesce da pije, da nadje utehu u iluzijama koje donosi alkohola I govori neka se zivi od prividjanja, ipak je I to bolje nego nista.
Od boluje od camotinje koja ga razjeda. Njega ocajava to sto je razapet izmedju proslosti kojom je nezadovoljan I sadasnjosti u kojoj ne nalazi izlaz.
Pocinje da se stidi sto nije umeo da zivi punim zivotom. Uopste ne moze vise da osmisli I vidi sebe u dubucnosti. Ali govori da sto pre treba poceti sa radom. On je vredan covek I mozda mu nista vise ni ne preostaje osim da radi I tu pokusa da presabere svoje misli, barem malo da se odmori od svega, svega kroz sta je prosao u zivotu, I svega sto je promasio. Rad je jedina mogucnost da se izbavi iz katastrofe licnog trajanja.
Ujka Vanja kako I ostali likovi nam pokazuje da se sve nepovratno izmenilo. Da je povratak na staro samo prividan. Vise nikada on nece imati ne samo ideale, vec ni obicnog cilja, vise nikada Sonja se nece ponadati da se Astrov zavoleti, vise nikada Astrov nece sresti Jelenu. Nikada junaci nisu bili tako daleki, tako otudjeni, kako od drugih ljudi, tako I od samih sebe. A najvaznija I najteza stvar u zivotu jeste upozati samoga sebe. Mnogi su otkrivi I dosli do saznanja sta su mogli imati u zivotu I cega nikad nece imati. On je bio vredan, mogao je sebi pruziti zivot dostojan coveka, a ne ponizenja I ulizivanja drugima jer misli da su svi iznad njega. Sebe stavlja ne u drugi plan, nego u poslednji. Sve je ispred njega, a mogao je on biti prvi I biti srecan. OStace uvek nesrecan I neispunjen I imace tu jednu stvar za kojom ce uvek zaliti, stvar koja je mogla biti, a nije. Stvar koja bi ga ispunila kao coveka. Svi junaci su osetili svoju otudjenost. I ne samo da odlaskom kako iz jednog mesta tako I iz sebe samih, ne mogu poceti nov zivot, vec se ne mogu vratiti ni u stanje sa pocetka cina.

Serebrjakov

Serebrjakov je professor univerziteta u penziji. On je covek koji 25 godina predaje I pise o umetnosti, a nimalo se ne razume o umetnosti. Ima cerku iz prvog braka I to je Sonja, koja ga istinski voli I zrtvovanje za njega prihvata kao nesto prirodno.
Ozenio se Jelenom Andrejevnom, prelepom devojkom, koja je mnogo mladja od njega. Ona pored njega samo cami I trpi. Serebrjakov od nje ocekuje da ga sluzi, stalno bude tu I sve radi kako on kaze, samo za njegovo dobro, dok je ona kada se udavala mislila da ce imati siguran dom, koji I ima, ali mora mnogo toga da slusa I trpi. Ona smatra da ju je on “ubio”, u potpunosti predao dosadi I to mu I govori jednom prilikom. On njoj otvoreno kaze da je mlada, zdrava, lepa, puna zivota, a on samo starac, skoro leš. Ono sto ga ubija I bas cini nesretnim jeste ta starost. Citav je zivot bio sebican, a sada zivot ostavlja drugima, mladjima. Kaze otkako je ostario, samom se sebi gadi.
On takodje drugima zamera kako kada drugi pricaju, kao Marija, stara dadilja, svi slusaju, ali zato kada on samo progovri svi se odjednom osete nesretno, kako je njima njegov glas odvratan. Ali, on uporno zahteva paznju svih njih.
Smatra da je on celog zivota radio za nauku, koju cak nije ni razumeo, navikao se na svoj cabinet, na ugledne kolege, a sada ne moze da ima ni pristojnu mladost niti njihovu paznju I to mu najvise smeta. Jer on hoce da zivi, on voli uspeh, voli slavu, a ovde se oseca kao u prognanstvu. Svi se zale na njega, a on zeli opet mladost.
U trecem cinu, on izlaze svoju ideju da je najbolje da prodaju imanje. Naravno on to nece uciniti bez Sonjinog pristanka, jer to imanje je Sonjin deda kupi Sonjinoj mami, Serebrjakovoj prvoj zeni, kao miraz. Vojnicki se usprotivio I zamerio sve Serebrjakovu. Rekla mu je bas sve sto je mislio, a to je da 25 godina on upravlja imanjem I to ni za sta, Serebrjakov mu se nije ni zahvalao, a kamoli dao povisicu, na sta Serebrajkov odgovara kako on moze znati sto I sto nije uzeo koliko je hteo I koliko mu je trebalo novca. Mogao je slobodno. To govori da Serebrjakov uopste ne ume da upravlja imanje. Da je zaista on upravljao, odavno bi propali, kao I to da je ova ideja cista glupost, jer to imanje im donosi prihode I izdrzava, a on bi da ga prodaju I predju da zive u gradu. Selo je jedino mesto gde imaju prihode I od cega moze da se zivi, a sta bi on u gradu radio da zaradi novac, ako ovde kao glava kuce nije umeo da se snadje, da upravlja imanjem I sto je najvaznije brine o porodici. Svi ostaju kao nezadovoljni I nesrecni zbog njega. On je uzrok unistenja mnogih zivota. Svi psihicki propadajudelimicno njegovom krivicom, Sonja najvise. On joj nije pruzio ni skolovanje, a bila je vredna I pametna. Njeg zivot je potpuno krenuo pogresnim tokom, zbog njega. On ace ispastati I trpeti, samo zbog njega, njenog oca, umesto da je on najvise podrzi I najvise joj pomogne, on je unistava. Ona je ta koja izdrzava imanje sa Ujka Vanjom I da njih nema sve bi odavno propalo. A ona je mogla da se skoluje I postigne nesto vise u zivotu. Sve te prilike je izgubila, samo zbog njega, te njegove sebicnosti I brige samo o sebi. Razmislja samo kako se svi na njega zale, kako on gubi mladost I stari I sve se vrti samo oko njega.
I lepo mu Vojnicki I kaze da ih je on sve samo obmanjivao. On je upropastio I njegov zivot. Bio mu je idol, u njemu je video zivot koji je on hteo da zivi. Jednostavno, Vojnicki je ziveo Serebrjakovim zivotom I radio samo za njega, samo da on bude zadovoljan. Uopste nije ziveo za sebe. I sada se toliko razocarao I shvatio da je sve propalo, svi njegovi ideali I vvise ih nece imati. Sve njegove zelje su propale. Tako je Serebrjakov unistio I razocarao jos jedan zivot.
Vojnicki je cak pokusao da puca na njega, ali promasio ga je, kao I sve u zivotu sto je promasio, slusajuci samo njega (Serebrjakova) I ne razmisljajuci svojom glavom, nego njegovom.
Na kraju, Serebrjakov nije prodao imanje I domogao se novca.
Posle pokusaja pucnjave na njega, doziveo je stres, njegova zena je htela samo da ode otakle I na kraju drame, u cetvrtom cinu, oni odlaze u Harkov (mesto u Ukrajine). Taj odlazak bi trebalo da znaci da dolazi period mirnoce svih likova, medjutim posle svega sto se izdesavalo, to nece biti bas moguce. Jer svi misle da ce sada sve biti lakse, da ce biti mirnije I nece imati ko da im naredjuje. Sonja govori da ce se odmoriti. Medjutim, kako je drama pocela, tako se, na kraju, I zavrsila: bez razresavanja ili sa nultim zavrsetkom.
Cehov je kroz sve medjusobne dijaloge likova oslikao atmosferu. Kroz celu dramu prikazuje stanje dusa u odredjenom prostoru I vremenu iz kojeg nisu mogli pobeci. Nisu se ni potrudili da izadju, da se sloze, da zajedno predju preko toga I pokusaju da prihvate nedostate drugih. Samo su se zalili, osudjivali I brinuli o sebi. Ne svi, ali vecina. Sonja je izuzetak tu. Sem nje, svako je vodio svoju politiku, sto bi se reklo.
Serebrjakov kao I ostali likovi nam pokazuje da se sve nepovratno izmenilo. Da je povratak na staro samo prividan. Vise nikada Vanja nece imati ne samo ideale, vec ni obicnog cilja, vise nikada Sonja se nece ponadati da se Astrov zavoleti, vise nikada Astrov nece sresti Jelenu. Nikada junaci nisu bili tako daleki, tako otudjeni, kako od drugih ljudi, tako I od samih sebe. A najvaznija I najteza stvar u zivotu jeste upozati samoga sebe. Mnogi su otkrili I dosli do saznanja sta su mogli imati u zivotu I cega nikad nece imati. Serebrjakov je jedini krivac za Sonjino ne-skolovanje I to sto joj nije pruzena mogucnost da uspe u zivotu, a on kao otac bi trebalo da joj je to omogucio, da mu je to jedna od vecih briga, a on na to nije cak ni pomislio. Kako je upropastio tudje zivote, tako ni svoj nije proziveo kako je hteo, jer on je covek kome je sve smetalo I koji ni sa cim nije zadovoljan. I, na kraju drame, tim odlaskom kako iz jednog mesta tako I iz sebe samih, likovi ove drame ne samo da ne mogu poceti nov zivot, vec se ne mogu vratiti ni u stanje sa pocetka cina.

                                                   Astrov

Astrov je dosao na imanje Serebrajkova u Rusiji pre deset godina kao lekar. Nezadovoljan je zivotom. Zivot ga je porazio, nista ne zeli, nista mu ne treba I nikoga on ne voli. Jedino voli prirodu I kriticki gleda na covekovu zaostalost. Njegov kriticki stav, njegova otresitos, kultura obezbedjuju mu mesto porodicnog prijatelja koji je uvek dobrodosao. Za porodicu kao celinu on je osvezenje: Za Vanju je inteligentan sagovornik I zanimljiv u raspravama; za Sonju je svetlost, radost I nada; za Jelenu je zanimljiva I privlacna licnost, originalan covek. Jelena ga opisuje kao lepog, prekrasnog coveka, zanimljivog I talentovanog. Ima slobodu misli I unutrasnju potrebu da uvek nesto ucini, ali I pored toga, on je neuspesan.
Jos u prvom cinu iskazuje stav prema bezobrazluku ljudi. On se zalaze za sume I za prirodu, a ljudi svakim danom sve vise to satiru. Ruse ono sto ne mogu stvoriti. Bog je coveka obdario razumom da bi umnozavao ono sto mu je dato, ali dosada on nije stvarao, vec rusio. Tako je I sa ljudima I njihovim odnosima. Svi satiru coveka, I zahvaljujuci tome nestace vernosti, cednosti, nestace samopozrtvovanja. U svima, ustvari sedi zao duh rusenja. Oni ne zale ni sume, ni ptice, ni zene, ne zale ni jedan drugoga. Sto se tice njegovog licnog zivota , u njemu nema nicega lepog. Njegov pogled na zivot je vrlo slozen. On od zivota vise nista ni ne ocekuje, on ne voli ljude, vec odavno nikoga ne voli. Izvesnu neznost oseca prema dadilji – I to je ostatak iz proslosti. On je ostareo vec, previse se naradio, otupela su mu osecanja I ni za koga vise se ne bi mogao vezati. On nikoga ne voli I nikoga nece zavoleti. Jos ga samo jedno odusevljava – lepota. Prema njoj nije ravnodusan. Jelena bi mogla da mu zavrti mozak za jedan dan, ali to nije ljubav, nije odanost. Sa propalim zavodjenjem Jelene propala je I njegova sansa za nesto poput ljubavi, sto bi I jednom I drugom pruzilo bekstvo iz njihovih nesreca. Umesto toga, afera se ne razvija I zavrsava se nostalgicnim rastankom. Tako, oni trpe gubitak koji nisu sigurno da su pretrpeli, nesto za cime ce da zale u buducnosti.
Sonja je zaljubljena u Astrova, ali on govori o svojoj ravnodusnosti prema njoj, uz napomenu: Ja je postujem. Ali, ljubav je sasvim druga stvar od postovanja. Naravno, on je pre zainteresovan za Jeleninu lepotu, ali ne sa nekim osobitim postovanjem, jer ta lepota nema unutrasnju punocu. Astrov je zeli, ali je ne voli. On je rekao da u coveku sve treba da je lepo: I lice, I odelo, I dusa, I misli. Bez toga, lepota je jednostavna, bas kao Jelenina. Ali ipak, kada se nasao u situaciji da se opredeljuje izmedju lepe Jelene, koja je to samo izgledom, I unutrasnjom lepotom I osecajnijom Sonjom, koja je ruznija, on bira povrsnu I hladnu Jeleninu lepotu, koja je banalna I samim time I on postaje banalan.
Dok ga Jelena opisuje kao coveka koji pije, ponekad je I grub – ali kakvo je to zlo. Svi ljudi su takvi. Vidi ga povrsno, dok Sonja ustvari vidi njegovu unutrasnjost. Kako covek koji toliko brine za prirodu I zalaze se za opstanak suma, moze da ne bude dobar I osecajan. Mozda ne voli ljudi, jer se razocarao u zivot, ali samo lepota jos ga drzi da traje kao licnost.
On nije zadovoljan zivotom, ni time kako ga je proziveo, a od buducnosti ne ocekuje nista. O zivotu I uopste svetu ima lose misljenje: Zivot je sam po sebi dosadan. Oko tebe sve sami osobenjaci, sve sami cudaci. On je najvise razocaran u ljude koji unistavaju ono sto je vekovima stvarano, podizano. Zato je I zivot za njega izgubio smisao. Sve lose se desilo, I ne ocekuje nista dobro. Razmislja o tome kako oni koji ce ziveti za sto, dvesta godina posle njih I koji ce ih prezirati sto su proziveli svoj zivot tako glupo – oni ce, mozda naci nacin da budu srecni.
Astrov ima lose misljenje o seljacima, inteligenciji, drustvu I coveku. Sve najgore misli o sredini u kojoj se nasao. Kada bi ljudi udisali vazduh koji proizilazi iz njove zavisti, ljubomore I otudjenosti, ugusili bi se. Sto se tice njegovog odnosta prema drustvu: on sve zapaza I na sve reaguje, sto ga cini vrlo osetljivim. Njegov odnos prema seljacima je takodje los. On je besan na ljude, na seljake sto unistavaju sve ono sto je priroda dala. Sto se tice njegovog odnosa prema inteligenciji. On plitko misli I ne vidi dalje od nosa. Ako su ljudi pametni, onda su histericni I zavidljivi – po njemu.
Astrov je radan covek, pomaze ljudima kao lekar, brine o starima, brine o okolini sto je najvaznije. Misao o potrebi rada I stvaranja, jedino kod Astrova I Sonje deluje stvarno, istinito I iskreno.
Njegov najveci problem su zapravo njegova osecanja. Ona su kroz vreme otupela. Nikoga vise on nece zavoleti. Iskustvo sa zivotom I svetom, sa ljudima, bilo je vrlo neprijatno: nigde nije mogao da oseti topline, moralnu cestitost, I lepotu, a to je potrebno svakome da bi se osetio kao covek, istinski covek. Takvo lose iskustvo, ucinino je da njegov stav bude odbojan prema ljudskoj zajednici I coveku kao pojedincu. On je zatvoren covek, okrenut samo sebi posto je izgubio veru u mogucnosti izlazska iz tog moralnog smrada ljudi. I da ne bi postao takav covek, potpuno razocaran u sve sto je oko njega, njemu preostaje jedino ljubav prema lepoti. To mu pomaze da polako dotrajava ziveci bez pravog smisla, jer sve je u njegovom zivotu ponavljanje u kojem se ne naslucuje nikakva nada za buducnost.
Koliko god on bio nezadovoljan zivotom I razocaran ljudima, ima to jedno osecanje koje ga ispunjava, a to je misao da ce mu ljudi mozda jednog dana biti zahvalni, makar I za hiljadu godina I da ce se znati da je opn cuvao sume, da je mnoge spasio od sece I time ocuvao lepotu prirode. Da ce ljudi to ceniti, po tome ga se secati. Ostaje mu jedino ta mala nada.
Astrov kroz celu dramu kako se otudjuje od drugih, tako se sve vise otudjuje I od sebe samoga. On je primer coveka koji je prestao da se bori za svoju razlicitost pa postaje pun gorcine I nesrecan.
On ce na kraju romana Jeleni reci da su ona I njen muz sve zarazili neradom, da tamo gde kroce nogom, donose pustos.
Astrov kako I ostali likovi nam pokazuje da se sve nepovratno izmenilo. Da je povratak na staro samo prividan. Vise nikada Vanja nece imati ne samo ideale, vec ni obicnog cilja, vise nikada Sonja se nece ponadati da se Astrov zavoleti, vise nikada Astrov nece sresti Jelenu. Nikada junaci nisu bili tako daleki, tako otudjeni, kako od drugih ljudi, tako I od samih sebe. A najvaznija I najteza stvar u zivotu jeste upozati samoga sebe. Mnogi su otkrivi I dosli do saznanja sta su mogli imati u zivotu I cega nikad nece imati. Astrov I Jelena su mogli pruziti sebi zadovoljstvo I to ce ostati kao neispunjena stvar za kojom ce uvek zaliti, stvar koja je mogla biti, a nije. Svi junaci su osetili svoju otudjenost. I ne samo da odlaskom kako iz jednog mesta tako I iz sebe samih, ne mogu poceti nov zivot, vec se ne mogu vratiti ni u stanje sa pocetka cina.

Sonja

  Sonja je cerka Serebrjakova iz prvog braka. Veoma je mlada. Uskracena joj je fizicka lepota I sarm, al zato ima intelekt, vrednocu I sposobnost da mnogo trpi. U jednom trenuku ce I reci da je ceo zivot trpljenje, trpljenje I samo trpljanje. Mozda je to uzork zato sto se nije suprotstavila nepravdi kao tome sto ocu nije rekla da hoce da se skoluje I da bi uspela kada vec ima potencijala za to,a on samo nije obratio paznju na to.
Ona je jedini lik u romanu koji je nesrecan ali ne svojom krivicom, nego zbog oca, drugih likova, kao I okolnosti.
Njena pozicija je jasna: sa ujka Vanjom vodi imanje, ona mnogo radi, pomaze ljudima, ona je plemenitija I osecajnija od svih iz svoje okoline, ali I najnesrecnija – svesna je da nije lepa. Zaljubljena je u Astrova koji je ne voli. On govori o svojoj ravnodusnosti prema njoj, uz napomenu: Ja je postujem. Ali, ljubav je sasvim druga stvar od postovanja.
Ali, Sonja vidi njegovu unutrasnjost. Kako covek koji toliko brine za prirodu I zalaze se za opstanak suma, moze da ne bude dobar I osecajan. Mozda ne voli ljudi, jer se razocarao u zivot, ali samo lepota jos ga drzi da traje kao licnost. Ona jednostavno moze da razume ljude I u celoj toj raspravi svih likova, ona se nekako drzi najsmirenije I po strani.
Ona predstavlja tip zene koja je bez prava na pobune, primorana da prihvati svoju nesretnu sudbinu. Ona je neizivljena I nikada nece ziveti. Sve svoje devojacke snove I ceznje ona je vezala za Astrova. Od trenutka kada je on dosao na imanje zbog njenog boleskog oca, ona ima samo jednu zelju – da se uda za njega. Ona ustvari, kroz celu dramu, trazi nacin da mu se priblizi. Probala je preko Jelene tako. I njemu samom je govorila kako ne treba da pije i nabrajala mu vrline koje ga razlikuju od drugih ljudi, sve one osobine koje su joj se svidele kod njega I zbog kojih ga mnogo voli.
Cak je direktno pokusala da mu da do znadja da joj se svidja. Postavila mu je pitanje iza koga stoji cela njena zaljubljenost I to kada ga je pitala da ona ima mladju sestru ili drugaricu I kada bi on saznao da ga ona voli, sta bi uradio na to. A on joj na to nije odgovorio, samo je kazao to da on ne moze voleti I da mu je glava puna drugih stvari, o tome nema ni vremena da razmsilja. On je potpuno ravnodusan prema njenoj ljubavi. Nikada ona nece biti voljena.
Njena unutraslja drama je sadrzava u tom ocaju I patnji zato sto nije lepa, I takva kakava je nikada ne bi privukla Astrova, a to je sve sto ona zeli. Njeni unutrasnji kvaliteti ocigledno nisu dovoljni da bi je jedan muskarac spazio kao devojku sa kojom bi mogao da bude, a ne samo kao osobu koju mnogo postuje. Ta unutrasnja lepota nije dovoljna da nadoknadni spoljasnji nedostatak I da bude u prednosti u odnosu na Jelenin izgled, zbog cega je ona I ljubomorna na Jelenu.
Sonja je najtragicnija licnost ove drame. Pati zbog mnogo stvari, ali idalje zivi sa svojom ljubavlju I nadom. Zato I nije spremna da sazna da je Astrov ne voli jer tada bi sve bilo gotovo, ona vise ne bi imala nade. Bez te iluzije o ljubavi, ubila bi je camotinja.
Ona je cista srca, veoma je tolerantna I smatra da je zivot trpljenje. Sto zapravo I jeste. Svi trpe, neki vise, neki manje, ali svi barem malo. Svi imaju nesto sto im smeta, a ne mogu da promene to, vec zive sa tim. Ona najvise.
Njen oslonac, kao I podrska u zivotu je Vojnicki, to jest ujka Vanja. Sa njim se poistovecuje u zivotu, poslu I patnji. Prolaze kroz iste stvari, razumeju se I zajedno drze.
Ona je svesna da u zivotu nije sve kako oni zele, cak naprotiv mnogo gore I da nikada nece dobiti ono sto najvise voli, svesna je da mnoge stvari ne moze promeniti zato govori “treba ziveti”. Treba trpeti, nista drugo joj zapravo ni ne preostaje.
Na kraju drame kada Serebrjakov, Jelena I Astrov odlaze, ona I ujka Vanja ostaju reseni da se vrate radu. I drama se zavrsava bas njenom recenicom: “Odmoricemo se!”.
Koliko ce to uspeti, nisam sigurna, jer odlazi sve ono zbog cega su opni u pocetku ziveli I zbog Sonja idalje zeli da zivi. Koliko god ona bila nesrecna, on ace voleti Astrova otisao on ili ne. Ujka Vanji je Serebrjakov bio idol, ziveo je njegovim zivotom.
Ali ti odlasci uopste ne znaci da ce drama prestati. Povratak na staro je samo prividan. Vise nikada Vanja nece imati ne samo ideale, vec ni obicnog cilja, vise nikada Sonja se nece ponadati da se Astrov zavoleti, vise nikada Astrov nece sresti Jelenu. Mnogi su otkrili I dosli do saznanja sta su mogli imati u zivotu I cega nikad nece imati. Sonja je mogla barem da se skoluje da ima lepsi I drugaciji zivot od ove drame koja ju je zadesila, samo da je rekla to tako odlucno ocu I da je on obratio malo vise paznje na nju I njenu buducnost. I ne samo da odlaskom kako iz jednog mesta tako I iz sebe samih, ne mogu poceti nov zivot, vec se ne mogu vratiti ni u stanje sa pocetka cina.

Jelena

Jelena je dvadesetsedmogodisnja zena, vrlo je lepa, ali u njoj je sve olenjilo – misli, osecanja, zelje. Sem te spoljasnje lepote, ona ne poseduje nista drugo sto bi je ucinilo privlacno. Ona je svesna da kod ljudi budi samo strast I nagone, ali ne I potrebu da ljubavlju I vezivanjem. Za tim drugim cezne.
Njena uloga u ovoj drami je od presudnog znacaja. U njenoj pojavi je izvor dramskog sukoba. Ma koliko ona bila prazna I neispunjena, ona pokrece dramsku radnju. Svojom fizickom lepotom ona unosi uzbudjenje, uznemirenost I strepnju u zivot ostalih likova drame, navod ih na preipitivanje I prepustanje, kao sto I prouzrokuje snazne emocionalne reakcije. Iako deluje unutrasnjim izgledom toliko odbojno I nikome se to ne svidja, jer bez unutranje lepote devojka ne moze biti potpuna, opet prema njoj niko nije ravnodusan.
Nju cak I opisuju kao osobu koja samo jede, spava, seta I zanosi ih svojom lepotom.
Pored svega, bitno je to da joj se oni dive. Vide sve lose u njoj, sem izgleda, a opet je na visina u odnosu na njih.
Ujka Vanja ce u jednom trenutku reci kako lepse zene u zivotu nije video, al vec u sledecem trenutku ce se zapitati zasto ga ona ne razume, taj njen lenji moral, budalaste lenje misli o propasti sveta, sve mu je to mrsko. Ne svidja mu se, a privlaci ga. Tu vidimo da vec na prvi pogled ona ostavlja utisak povrsnosti.
Ona je potpuno nezainteresovana za teme koje izlaze iz okvira njenih dnevnih prerasuda, ona ne pokazuje da je skola dubokim promisljanjima, jer I nije I kada cuti, to je zato sto nema da kaze jer je skoro nista ne interesuje.
Njena nesreca je u tome sto je njen zivot bez obaveza I duznosti, I kao takav sasvim prazan. I ona to otvoreno I kaze, kako umire od dosade, kako ne zna sta da radi. Ona nema odredjen cilj u zivotu, zivi monotono. I ona se pomirila sa tim zivotom, bez daljih ambicija I ikakvih promena. Govori da ne moze vise tako, al opet se ne trudi da to promeni, da je nesto zainteresuje.
Mogla je da udje u aferu sa Astrovom, medjutim cak ni taj rizik nije htela da iskusi.
Astrov za nju lepo kaze, da bi mogla da mu zavrti mozak na dan ili dva, ali ne to nije ljubav, nije odanost.
Jelena iako deluje tako ledeno, u njoj tinja zelja za ljubavlju. Ona dopusta sebi provalu osecanja samo u trenutku kada Astrvo odlazi I kada je sigurna da dalje od zagrljaja nece otici. Nije se usudila na to cak ni kada su odlazili I znali da se mozda vise nece videti.
Mislim da ona nije to uradila to jeste da mu je odolela, zbog straha da bi neverstvom unistila poslednji argument da je vredna postovanja. Rekla je da je plasljiva, stidljiva. Umrla bi od grize savesti da to uradi.
Ona je od pocetka svesna da je svi gledaju sa sazaljenjem, zato sto ima starog muza. I u pocetku, bas ta stvar koja se isprecila u odnosu izmedju nje I Sonje, bila je cinjenica da je, po Sonji, Jelena pristala da se uda sa Serebrjakova iz koristi I sumnjala da ga ona voli, sve do njihovog razgovora kada je Jelena uverava u suprotno, govoreci da mu se ona divi, da ga postuje.
Ali, iako je u braku sa Serebrjakovim, gaji osecanja prema Astrovu.
Ona ima mnogo razloga da bude nesrecna: u muzici kojom se bavila nije pokazala nikakav talenat, zbog osecaja nesigurnosti se udala za profesora Serebrjakova, koji je trebalo da joj omoguci sigurnosti, medjutim udajuci se za mnogo starijeg coveka, ona nije postigla nista. Umesto uspeha, nasal je njegovu sujetu, bolest I sebicnost. Umesto srece koju je ocekivala da ce imati, ona je nesrecna, usamljen ai nedovoljno shvacena. Ona je, takodje stalno u senci svog muza. Ona je nesposobna za ljubav jer je sputava ponos I moralne norme, nesposobna je da osmisli svoj zivot – zato je duboko zapala u camotinju.
Ona je odavno zaustavljena u razvoju licnosti, prepustena tudjoj voli, svesna je svoje pustosi I pati zbog toga. Zato joj je mnogo vaznije da zasluzi postovanje umesto da udovolji svom uzbudjenju I prolaznoj strasti koju je kod Astrova izazvala. I kada Astrov odlazi, u njenim recima se opet vidi da ona zeli da on o njoj ima lepse misljenje sem toga da je samo devojka za strast I nesto prolazno I zato  ga je zamolila samo jedno a to je da bi volela da je postuje. Dzabe ljubav I strast, bez postovanja.
Astrov ce njoj na kraju romana reci da su ona I njen muz sve zarazili neradom, da tamo gde kroce nogom, donose pustos.
Jelena kako I ostali likovi nam pokazuje da se sve nepovratno izmenilo. Da je povratak na staro samo prividan. Vise nikada Vanja nece imati ne samo ideale, vec ni obicnog cilja, vise nikada Sonja se nece ponadati da se Astrov zavoleti, vise nikada se ona I Astrov nece sresti. Nikada junaci nisu bili tako daleki, tako otudjeni, kako od drugih ljudi, tako I od samih sebe. A najvaznija I najteza stvar u zivotu jeste upozati samoga sebe. Mnogi su otkrivi I dosli do saznanja sta su mogli imati u zivotu I cega nikad nece imati. Astrov I Jelena su mogli pruziti sebi zadovoljstvo I to ce ostati kao neispunjena stvar za kojom ce uvek zaliti, stvar koja je mogla biti, a nije. Svi junaci su osetili svoju otudjenost. I ne samo da odlaskom kako iz jednog mesta tako I iz sebe samih, ne mogu poceti nov zivot, vec se ne mogu vratiti ni u stanje sa pocetka cina.